Hronika tvrdoglave ljubavi

Danas je zvanicno bio poslednji radni dan u ovoj godini. Sutra pocinje veliki praznicni odmor,taj odmor smo trebali provesti zajedno, da je bilo srece . . . Danas sam , mozda i namerno , nekoliko obaveza i sastanaka prebacila u sledecu nedelju, cisto da prevarim tugu. Jednom prilikom sam cula da su u praznicno vreme, srecni ljudi jos srecniji, a tuzni jos tuzniji. To je sigurno rekao neko od ovih drugih, veceras mu dajem medalju istine. Ovih naredni dani, bice moj ispit na glumackoj akademiji zivota. Ljudi oko mene ocekuju da ih castim osmesima, da uz pesmu ispratim godinu koja mi je donela toliko toga dobrog, oni ne znaju drugu stranu osmeha , oni ne znaju za najlepsi i najbolniji poklon odlazece godine , ne znaju za njega. Nijedna moja suza nije kanula niti ce ovih dana , ako bi kanule ,iz njih bi se rodila bujica pitanja ,cudjenja ,iznenadjenih pogled. Njih sam zaledila ,pretvorila u najlepse kristale za novogodisnju jelku, da me podsete kada ih dodirne i ozivi poneki zrak svetla, gde mi je srce zalutalo i ostalo.